Сажетак
Тврдња Џ. Д. Болтера да је електронски текст прва форма текста у којој су „елементи значења, структуре и визуелног изгледа суштински нестабилни“ није једина која настоји да екранском садржају припише онтолошку несигурност. Док се као одлике штампаног (страничног) текста наводе трајност, јединство, монолошка структура, секвенцијалност и статичност, екранским садржајима приписују се ефемерност, хаотичност, дијалошка и интерактивна конструција, паралелизам, флуидност и динамика.
Супротстављање „фиксираних“ штампаних текстова и „флуидних“ екранских садржаја требало би да резултира различитим стратегијама читања – линеарним читањем у првом случају и иконичким у другом. Али, као што ниједно читање штампаног текста није искључиво праволинијско и прогресивно, једнако тако прелазак из аналогног доба хијерархије и линеарности у дигитални свет ризомске структуре не подразумева темељиту промену перцепције и рецепције текста. Рад ће се позабавити иманентним и конструисаним разликама два вида читања текста на примеру два савремена прозна писца који стварају на енглеском језику – Дагласа Копланда и Џефа Нуна.

Кључне речи:
екран, читање, култура штампе, култура екрана, стратегије приповедања, библиотека, дигитално, аналогно, медијска писменост

Преузми пун текст (216 KB)